Album kakav ste tražili vs Album kakav zaslužujete

Kolumna Petkom by Vojkan Bećir

Osvanuo je taj 20. novembar, dan kada je Adele izbacila novi album. Nisam ubeđen da je 3.6 miliona ljudi baš iz kreveta potrčalo u radnje da kupi taj CD. Upravo toliko jedinica je šipovano, iako su pretpostavke bile da će prodati 2.5 miliona u prvoj nedelji. Videćemo. Zavidne cifre su izvesne. Svakako, ide se na obaranje rekorda, pa album nije dostupan na striming platofmama. Čak ni na Tidalu. (Nije kao da bi to pravilo neku razliku.)

Osim činjenice da se vratila, malo šta je uzbudljivo u vezi sa 25. Prvi singl Hello premašio je očekivanja, ali još jednom pokazao da svet ima sve kraći raspon pažnje. Kao što “Svakog gosta, tri dana dosta”, tako je i Hello proveo tri nedelje na vrhovima čartova, pa krenuo da se pakuje kući.

Album 25 igrao je na sigurno. Niko se neće usuditi da kaže da je loš, jer za tim ni nema potrebe. On je bolji od većine smeća koje se čuje sa radija. No, mogli smo i bez njega. Ne donosi ništa novo. Uspeh prethodnog albuma ne leži samo u tome što je Adele dobar tekstopisac i vrsan pevač, već što je u trenutku kada se pojavila, svom svojom težinom bila kontrateža svemu ostalom na čartovima.

25 je pametan i precizan album. Njegovi producenti još jednom su se pokazali kao odlične zanatlije, a čak i tokom najslabijih pesama, jasno je da Adele peva kao niko na planeti. Ne mogu da se oduprem da je lirički, treći studijski album Adele, ujedno i njen poziv za pomoć. Kao da jedino što bi ona volela je da sa starim prijateljima ode na pivo. Njenu prizemnost i činjenicu da nikada nije prihvatila status dive, članovi Adele tima nisu uspeli da okrenu u njenu korist. Ispod svog tog “slava me nije promenila”, krije se ozbiljno “sve drugo se promenilo”. U intervjuima kaže da bez produžetaka u kosi, bez šminke i telohranitelja, može da se prošeta ulicama bez da je iko prepozna. No, čini se da njeni prijatelji teže podnose njenu popularnost, a da Adele sebi ne može da dopusti da se valja po od piva ulepljenim podovima engleskih barova, kao kada je imala 19. Sve je to, ako ne zbog činjenice da je šest godina starija, onda svakako zbog toga što je majka. I supruga.

 

Pod pretpostavkom da smo svi skipovali Hello kao prvu pesmu, reći ćemo da Send Your Love (To Your New Lover) dostojno otvara album 25. Pisanju ove pesme pristupljeno je kao što se pristupa biranju špice za neku televizijsku seriju.

Kad smo kod skipovanja, imam nešto protiv pesme River Lea za šta nemam vremena da utvrđujem šta. Miss You zvuči kao pesma koju smo preskakali tokom prvih slušanja poslednjeg Beyonce albuma. Za When We Were Young mogu da zahvalim i Adele i Tobiasu (Jesso Jr. je pisao ovu traku koja je bildovana kao lični favorit), ali i da im poručim da smo svi naslušani Lane Del Rey, kao i da je ne mogu pobediti u njenoj igri.

Ostale pesme liče na neke druge izvođače, pa dolazim do pitanja koje bih voleo jednog dana da postavim Adele. Kada je već izgubila svoj identitet i videla da biti srećan znači biti loš tekstopisac, zašto, o zašto, nije jednostavno izbacila kakav kaver album? Ona je i dalje jak interpretor, a nema ničeg lošeg u biti samo to.

 

U poslednje vreme volim da se okrećem pozitivnim stvarima, te bih, dok čekamo rezultate prodaje albuma 25, pokušao da težište ovonedeljne kolumne prebacim na novo izdanje koje mislim da jeste vredno svačije pažnje.

 

BOOTS mi je trenutno apsolutni favorit na muzičkoj sceni. Reč je o momku koji je bio beskućnik, pa producirao petostruko platinasti album. Dobio je kao artist ugovor na milion dolara, ali ga odbio, kako bi bio siguran da će imati potpunu kontrolu, a na taj način slobodu.

Jordan Asher radio je BEYONCE album, ali producirao Run The Jewls 2 i M3LL155X EP za FKA Twigs. No, sve vreme usavršava i izraz kao BOOTS. Radio je impresivni kratki film Motorcycle Jesus, čime dobio moju večnu naklonost i skočio na prvo mesto liste ljudi koje bih voleo da vidim uživo. Izbacivao je traku po traku i došao do celine koju je nazvao AQUARIA. Kao što samo neko ko je već sve izgubio to može da bude, veoma je hrabar. Ovaj ambiciozni album pažljivo je nastajao godinama unazad. Kada je sa proba svog tinejdžerskog benda odlazio u salu za fizičko obližnje škole kako bi se istuširao, dok je dremao na klupi ili konačno legao na toplo zadnje sedište nečijeg automobila. Igra se tamom, jer zna da tu ima najviše materijala. Jer ne zna za drugo.

Kaže da hoće da popravi žanrovsko opredeljivanje albuma, kako to danas pop industrija zahteva. Ne traži mesto za sebe, niti stvara novu nišu. Jer sve jeste i biće. Umesto da podilazi rastrojenim ljudima, on uči njihov jezik i takvim im se obraća.

Pre nego što sam ga čuo u intervjuu za UPROXX gde koristi termin playlist generation,  pre nego što sam ga čuo kako priča o tome da je želeo da napravi album koji će ljudi zaista slušati, a ne slušati dok rade nešto drugo, uhvatio sam se kako radim upravo to. Slušam muziku. Neko me je pozvao telefonom i pitao šta radiš, a ja sam i pre uobičajenog “Ništa!”, izgovorio: “Slušam BOOTS-ov album.”

AQUARIA je kompleksan album iako koristi prost jezik. Razbucani 808 na kojem je odrastao, pomešan je sa uličarenjem i borbom za opstanak. Došao je do prljavim putem, došao je do čistog punkpopa. Nedokučivo dimenzionalan, dok ima jasnu poruku. Svakako nešto na šta bi trebalo da obratite pažnju, ako ste već došli do kraja ovog teksta. Hvala vam što ste uopšte kliknuli na njega.

 

@vojislavzapravo

POPactually

 

Share:

Postavi komentar