Dadilje i dojilje

Kolumna petkom by Vojkan Bećir

Vratim se povremeno nekim svojim ranijim tekstovima, pa primetim da sam ogorčen. Onda se setim da sam se trudio da ne zvučim tako, pa pretpostavim koliko zapravo jesam.

Ne ulažem samo trud da se ne otkrijem, nego pokušavam da ne budem.

Posebno se trudim da ne zvučim kao #ANGRYBITCH. Celog života bežim od toga, jer tako su okarakterisali muziku na kojoj sam rastao – ‘Does she know how you told me you’ll hold me until you die, but you’re still alive…‘

Slušao sam te neke žene i pre nego sam pomirljivo bio u nezdravim odnosima čiji je je kraj izvestan, ali se odlaže – ’There’s no need to argue anymore…’

Krvario sam ostavljen i pre svog prvog pravog poljupca – ‘Words are very unnecessary, they can only do harm…’

 

Dolores O’Riordan je možda pomogla meni, ali očigleno nije razrešila svoje probleme. U novembru 2014. godine je imala slom živaca, pretukla je neke tipove u avionu. Pljunula i nabola glavom policajca. Smešno je pošto ima metar i po. Tek nedavno su je oslobodili krivice zbog mentalne neuračunljivosti. Platila je neku sitnu kaznu, a po izlasku iz suda, dala samo jednu izjavu, o tome da ne treba ignorisati svoje probleme i da treba pričati o psihičkim bolestima.

Govorimo o pevačici The Cranberries, jednog od najvećih rok bendova, ženi koja važi za bogatije u Irskoj.

 

Alanis Morissette, Dolores O’Riordan i u nešto manjoj meri Tori Amos, bile su mi dadilje i dojilje, sestre i ljubavnice, uzori i likovi sa kojima se identifikujem. Nisam imao njihove postere, nisam ih obožavao zbog toga kako se oblače, niti znao da li su u srećnim odnosima. Znao sam samo ono što su odlučile da mi kažu svojim pesmama.

 

Alanis je prva kod koje sam prepoznao storytelling. U njenim pesmama prvi put saznajem da se može odstupiti od forme, a da ipak ne bude odbojna nenaslušanom uhu. Njene pesme imaju standardnu strukturu – intro, strofa, most, refren, strofa, most, refren, refren, razrešenje.

Alanis je zvučala intenzivno i konfuzno, ali je njena priča imala početak. Njena priča ima kraj.  Jasno vam je da se piše iz jednog lika. Vrlo je jasno da piše jedan lik. 
Alanis me je naučila da prihvatim svoje nesavršenosti. Znam da je kliše, ali svako je od nekoga morao da nauči.

 

Dolores je vir i vihor. Dolores me je naučila nečemu drugome. Da se pomirim sa krajem i besnim sam sa sobom, kada je za to vreme. Bojim se za nju, kao što bojim za Sinead O’Connor. Dolores me je naučila da je najvažnije da imaš nekoga za koga se bojiš. Pokazala mi je razliku između majčinskog i životinjskog instinkta, gde je granica i šta se dogodi kada je pređeš.

 

Tori Amos me je naučila da ne tražim sažaljenje. Još jednom mi je pokazala da svako od nas nosi svoj teret i da je svakome njegov najteži. Naučila me je da se on ne umanjuje prebacivanjem na druge. Nju sam najsporije razumeo. Morao sam da je razlažem na stihove. Ali, nikada neću zaboraviti… U davna vremena kada su se muzički spotovi vrteli na televizijama, video sam jedan njen nastup. Tori Amos između dva klavira, razapeta. Svirala ih je naizmenično, pa oba po jednom rukom. Bio sam imrpesioniran njenom usnama na mikrofonu, poluzatvorenim očima i onime što je iz njih izlazilo.

 

Ne bih opet da zvučim kao ogorčena tetka, ali u njihovo vreme su se priče pričale pesmama. Prvo bih čuo Me and a Gun, pa saznao da je zaista bila silovana sa pištoljem uperenim u glavu. Danas nam prvo serviraju kontekst, pa izvuku naslov.

Čuo bih jednu pesmu, dobio CD pa iskopavao čitavu diskografiju. Ne znam kako to danas izgleda. Ne vidim kako se neko upoznaje sa celim likom i delom jednog umetnika. Par related videa nije kompletna slika.

 

Dolores sam gledao u Beogradu. Potvrdila je svakim pokretom sve što sam ikada kod nje voleo. Posebno joj hvala na tome. Koncert Alanis Morissette sam toliko puta zamišljao da kao da sam mu prisustvovao. Kapiram da bi danas njen nastup izgledao kao Phoebe u Central Perku, pa mu se ne nadam. Tori Amos je aktivna i pitanje je trenutka kada ćemo se sresti.

 

Njih tri dotakle su pathos umesto mene, podizale se zajedno sa mnom. Pojavile su se, svaka u svom, za mene ključnom trenutku. Ne mora da znači da su bolje. Važno je da su moje.

 

Hvala im.

Nadam se da danas i vi imate ovako nekog.

 

Vojkan Bećir

@vojislavzapravo

 

 

Share:

Postavi komentar