Dan kada je muzika umrla

Kolumna petkom by Vojkan Bećir

Nisam melodramatičan. “Dan kada je muzika umrla” nije fraza koja sam skovao misleći na nedavno nemilo dešavanje, već termin koji se odnosi na stvaran događaj 3. februara 1959. godine. Tada su, u avionskoj nesreći, poginuli Buddy Holly, Ritchie Valens i J. P. Richardson, velike R’n’R zvezde vremena.

Dvanest godina nakon toga, Don McLean objavio je pesmu za koji će mnogi tumači popularne muzike reći da je među najboljima. Imenu The Day the Music Died kumovalo se kroz pesmu American Pie, koja je na svačije iznenađenje (imajući u vidu šta je bila tema), postala ogroman hit. No, možda je veće iznenađenje Madonnina kasnija verzija, snimljena za potrebe romantične komedije?!

McLean je za nesreću saznao iz novina, pa kaže “February made me shiver/with every paper I’d deliver”. Mnogi su za pad aviona saznali putem televizije. To uključuje i gospođu Holly koja je od šoka pobacila.

 

  1. godine bio sam tinejdžer. Iako tada posedujemo mobilne telefone, oni nemaju upotrebnu vrednost kao danas. Iako je internet i tad svuda oko nas , bivali smo online kada nam je potrebna konkretna informacija ili kada želimo da je nekome pošaljemo. Nismo, kao danas, postojali u webosferi u nadi da će nas pogoditi kometa zanimljivosti. Novine su bile rezervisane za odrasle, televizija je, kao i danas, nudila jednoličan sadržaj. Radio je bio medij koji sam najviše konzumirao, iako sam vesti dobijao od prijatelja.

Bili smo u Kaćinoj kuhinji kada mi je saopštila da je Aaliyah poginula. Nije bilo trenutka u kojem sam mogao da obradim tu informaciju jer sam morao Kaću da zagrlim i nekako zaustavim njeno grcanje. Radio stanice su danima poručivale Dust yourself off.

 

  1. godine uveliko po barovima puštamo mp3-jeve. Jedno junsko veče pamtim po raspravi sa čovekom čiju sam širinu cenio. Njegov glavni argument bio je “Zašto bi me se ticalo što je umro Michael Jackson, ja sam oduvek punk!”. Sve i da jeste sve tako Black or White, zar smrću kralja popa ceo kontrapop ne gubi ono čemu je kontrateža?! Tih dana, ljudi su se ponovo više bavili da li je pipkao decu gde ne treba, nego njegovom jednoličnom karijerom.

 

Opet je leto, dosta suvo. Puno je prašine bilo, a sva je podignuta pokušajem koncerta na Kalemegdanu. Bio sam na svadbi u Jakovu, na onim bazenima. Mnogi su baš o njoj pričali kada su svima zapištali telefoni. Svi su dobili gotovo istu poruku. Umrla Amy. Postiđen olakšanjem koje sam osetio, gledao sam u čašu pred sobom. Ona prašina odnešena je naletom toplog vetra, a pljusak je krenuo odmah nakon. Članovi benda odložili su svoje telefone u koje su gledali tokom pauze i ćutke podigli instrumente. Pevačica je zapevala “Well, sometimes I go out by myself and I look across the water” dok smo pritrčavali i bosi pevali sa njom, mokri od suza i letnjeg pljuska.

 

Etta James jedna je od pevača koje kao da sam po rođenju nekim pravom dobio. Tu je bila, i zauvek će biti, u folderu sa najvećima, sa onima koje uzimam zdravo-za-gotovo. Možda je bila postpraznična depresija, možda neki drugi lični krah, Ettinu smrt dočekao sam nespreman. Paralizovan danima. Sposoban jedino za preslušavanje njenih pesama i kačenje posebnijih nastupa. Sve sam joj čuo u glasu kao nikada pre i žalio što je nisam cenio više, kao što to obično biva. Pre ili kasnije, At Last. 

 

Za Ettom, otišla je Whitney Houston. Njoj nikada nismo oprostili što je na trenutke bila najbolja, ali ni blizu svog punog potencijala.

 

“Sedim na WC šolji plačem” prva je poruka koju sam video. Krmeljiv, iako je prošlo podne, preturao sam po inboksima u nadi da ću među primljenim porukama tog jutra, pronaći i šta je izazvalo njihov nalet. Svi su konstatovali šok i tugu, sa pretpostavkom da znam o čemu jebeno pričaju. Dok sam prešao dalek put od inboksa do news feeda, moja anksioznost kvadliprirana je. Tih dana, blizu smo datuma objave novog albuma, a i rođendan mu je. Mislio sam da mi je njegovo ime na ekranu tim povodom. Sve te retrospektive karijere, osvrtanja na pojedine delove karijere, filmske uloge, doprinos muzici, kulturi, ljudskoj vrsti kao takvoj.

Veličina kakva je David Bowie oduvek mi je pravila problem. Kako je sagledati, sa koje strane prići, gde početi upoznavanje sa njim. Koji njegov album čuti prvo, ako ih ima onoliko. Mučio sam se do sredine svojih dvadesetih, a onda pustio da njegove pesme do mene dolaze jedna po jedna. Ono što sam mogo više primećivao i dosta rano počeo da cenim je njegov uticaj na mlađe muzičare sa kojima sam uporedo rastao. Bowie je više od diskografije. To je po ko zna koji put postalo jasno, kada je uradio što niko pre. Ujedinio je internet. Elvis je bio kralj rokenrola, Majkl je vladao popom. Dejvid je uživao slobodu jednog princa, kojeg smo posthumno krunisali.

 

Share:

Postavi komentar