Ko ovu limunadu režira

Kolumna petkom by Vojkan Bećir

Malo je falilo da moj tekst o “Lemonade” osvane još u ponedeljak. Ma, zamalo u nedelju nisam preuranjeno pisao o novom vizuelnom albumu kojim nas je podojila mama B.

 

Krenuo sam da pišem, pa se pojavio blog nekoga ko je bio od mene brži. Onda sam pročitao recenziju drugoga ko u nedelju ujutru nije bio mamuran. Izašao je kompletni spisak saradnika na albumu, pa deset činjenica koje smo verovatno propustili. Dok sam čitao o tome da li je Rachel Roy osoba na koju se aludira stihovima “Becky with the good hair”, pojavila se teorija da je Rita Ora ta riba kojom je Jay Z prevario gospođu Carter.  Pre nego što se Iggy Azealia umešala iznenađujuće smislenom porukom, pustio sam još jednom film “Lemonade” kako bih video sva cameo pojavljivanja, jer sam pri prvom gledanju ukačio Serenu Williams, ali propustio Zendayu.

 

Znao sam da će promeniti ne samo pravila, već i igru. Nisam ni očekivao koliko. Bez problema je omela je čak i ciklus vesti o pokojnom Prince-u, a čini se da je malo ko primetio da su Calvin i Rihanna objavili zajedničku pesmu. Drake izdao album, ali Beyonce i prve reportaže sa početka njene turneje i dalje su glavnija vest.

 

Da je reč o bilo kome drugom, pomislio bih da ćemo i na Beyonce brzo da zaboravimo. Ali, ne. Nikada nisam video da neko tako precizno kontroliše medije. Jedino Beyonce uspeva da vozi talas po talas. Kroz različite perspektive, pijuckamo limunadu duže nego što smo hteli, iako žedni.

 

“Lemonade” je višeglavo čudovište. Kao što to sa takvim biva, odsečeš jednu glavu, pojave se dve nove. Ovaj Beyonce album račva se na muzički i vizuelni, a oni svaki imaju priču o prevari i priču o crnoj kulturi. Sve to pomnožite sa dva jer, ovih dana smo saznali, belci i crnci ne doživljavaju isto.  Pa, to sve još multipliciraju oni što tvrde da drugi nemaju prava da komentarišu i oni što to rade iz inata. Čitao sam blogove o blogerima koji zabranjuju kolumnistima da pišu recenzije ako su belci. Beyonception.

 

Svario sam “limunadu”. Trebalo mi je pet dana. Ovaj peti mi je bio najteži. Sor-rey, I ain’t sorry.  Sor-rey, I ain’t sorry.  Sor-rey, I ain’t sorry.  Ne izbija mi iz glave. Boy, bye.

 

Inicijalno, najviše mi se dopala “Let It BE”.  Što je bilo očekivano, jer sam veliki BOOTSov fan. BOOTS je Jordan Asher, producent prethodnog albuma, ali i autor svog besprekornog AQUARIA. Iako “Let It Be” zvuči kao otpadak upravo tog albuma, BOOTS tu nije potpisan, već na sledećoj. Ovu je otpevao Jack White, premda zvuči kao Jordan.

 

Tu koju je moj miljenin navodno producirao, ironično, najmanje razumem. Nije da ne kapiram pesmu nego njeno mesto na albumu. Više nego solidna, ali potpuno nepotrebna “6 Inch” možda je tu samo zato što postoji dekret koji garantuje The Weekndovo pojavljivanje tamo gde i nije neophodan. Razvukli su ga do providnosti i više ničemu ne služi. Greota! No, nije The Weeknd problem na pesmi, već ispad iz cele “prevarena, ali jaka crna žena” dramaturgije koje se u ostalim delovima dobro drže.

 

Pre ili kasnije, moramo se obratiti i tome koliko su ljudi naseli na “Jay prevario Bey” priču. Najveća snaga ovog albuma upravo je šamar svilenom rukavicom svima koji su prestali da odvajaju umetnika i delo. U nekom trenutku, prestali smo da se zaista bavimo muzikom. Čak ćemo bojažljivo reći za Beyonce da je muzičar. Ispada da više nije moguće napisati pesmu iz jednog ugla, staviti se u ulogu žrtve iako to nisi?! Krivim X Factor i slične formate. Tu su se gradile tužne priče zarad većeg broja glasova, pa smo padali u vatru zbog interpretacije devojčica, zanemarujući da pevaju o raskidima kakve možda nikada neće preživeti. Zato nam je nemoguće da zamislimo da je Beyonce sela i rekla da želi da napiše priču, pa na osnovu nje i pesme. Nemoguće, jer živimo u društvu koje veruje da priče treba ostaviti za serije. U društvu koje je zaboravilo da i televizijske serije spadaju u vrstu umetnosti.

 

Isto koliko je moguće da ja uživam ovaj album, iako nisam “prevarena, ali jaka crna žena”, toliko je moguće da se Beyonce nije nikada našla u toj situaciji. Premda je verovatno jeste, ali da situacija nije bila toliko drastična. A moguće je i da su nas godinama navlačili na volej. Da su znali ovaj koncept albuma još pre incidenta sa Solange u liftu.

 

Muzički, “Lemonade” je napredan, vrcav, eklektičan, hrabar i zasnovan. Dakle, sve je ono što tražim od albuma. Voleo bih razrešenja u pojedinačnim pesmama, ali bi se onda izgubio koncept gde je razrešenje sam kraj koji to nije. Ona (glavni lik Limunade, ne Bijonsei) odlučuje da ostane sa njim i bori se za njihov novi dan, pri čemu je dete više posledica nego uzrok.

 

James Blake je na albumu. Njegova kompozicija otvara album, ali se čuje i u pesmi “Forward”. On je retki beli ukras, a možda i najlepši. Uvek ga hoćemo više, ali ćemo ga tražiti na drugom mestu. Ovde je taman.

 

Još jedno iskakanje na albumu koje je vredno pomena je “Daddy Lessons”. Pesma karakterističnijeg teksaškog zvuka iznenađujuće je osveženje, a Beyonce za tu deonicu u filmu treba da dobije Toni nagradu. Jer najteže je biti sveden, posebno kad si Beyonce.

 

Sve je pitanje konteksta i sve je pitanje perspektive. To sam rekao toliko puta. Trudim se da budem objektivan, ali koga činjenice interesuju. Važnije je otrgnuti se iz konteksta, zagristi jedan frejm, držati se za plot kao da je slamka spasa. Javnost više interesuje ko je Becky, devojka sa kojom je izgleda Jay Z prevario Beyonce. Javnost se deli na crne i bele opet, i opet, sve vidi crno ili belo.

 

Možda se moja teorija o tome da je ovo dobro isplanirani, godinama dobro vođeni cirkus, ne razlikuje previše od teorije da je CIA ovim projektom želela da pokrene građanski rat u Americi.

 

Ovo je veliki album i odlučujem da ga cenim najviše zato što se oseća koliko je promišljen. Tu je negde između svih tekstova na temu. Između prevare i istine. Bilo da sam mu ja isprojektovao previše ili drugi premalo videli, tu je negde na sredini.

 

Ne sećam se ni jednog albuma koji je pokrenuo ovoliko (različitih) razgovora. Za to ne dobija samo BRAVO, već i HVALA!

Ipak, bojazan je da ovaj album ne ostane na nivou naslova. Plašim se da čak i oni koji kliknu i uđu u tekst, samo žele da vide velikim brojevima ocenu, broj zvezdica * i slože se sa tim ili ne.

 

Mogao je da ima više mamaca, da bude prijemčiviji i radiju. Dokazala se prethodnim albumom, ovaj je mogao i više da se drži srednje linije. Jer jake poruke koje nosi, mogle su biti poslate na više adresa. Pop nije cilj nego sredstvo.

Singl “Formation” je postavio očekivanja, ali i rekao sve što je imala da kaže na temu crne kulture. Na trenutke, sve ostalo na albumu i u videu, čini da izgleda kao palamuđenje čitav sat o tome kako nije mogla da ga ostavi, a ne zna ni sama zašto.

 

Na kraju teksta, najvažnija stvar. Parafraziraću glumicu Uzo Aduba. Jer, u redu je da, kada ti se dopada šta i kako je neko nešto rekao, to preneseš drugima. Lepo je kada te inspirišu, isto koliko kada ti povedeš razgovor na neku temu. Ovo je poruka za Beyonce, iako neće stići do nje. Možda nikada neće ni saznati šta je uradila i koga je sve pokrala. Neko joj dođe sa idejom, podmetne. Krade se stalno, ali je odgovornost na velikim da potpišu. Sve drugo je blam. Neću nikoga da ubeđujem u to koliko je očigledna krađa ideja, i koliko je veliki apsurd je se kunu u taj Tidal koji bi upravo umetnike trebalo da brani.

U svoj internet pretraživač ukucajte uz Beyonce – Pipilotti Rist, pa i Anne Teresa De Keersmaeker. To su dve velike umetnice. Toliko velike da je apsurd još veći. Zar je neko mislio da nećemo provaliti? Bar neki od nas.

 

“Why spill the tea when you can be sippin’ on some sweet sweet lemonade”

 

Share:

Postavi komentar