(ne)klasična kolumna

Kolumna petkom by Vojkan Bećir

Pošto se Miloš Karadaglić odvažio da svira pesme najvećeg pop benda, onda ću i ja sebi da dozvolim da recenziram njegov album. Posebnu pažnju posvetiću saradnji sa Tori Amos.

Prvo, da vas ovlaš upoznam sa momkom koji ne samo da je jedan od najvećih klasičnih gitarista današnjice, već i zvezda žanra koji ih ne neguje.

Ako vam njegovo prezime to nije otkrilo, iz Crne Gore je. Sa osam je počeo da svira gitaru koju je pronašao u sobi svojih roditelja, a sa trideset tri je svirao pesme koje je McCartney pisao i to pred mikrofonima na kojima je snimao i sam Lennon. U međuvremenu se školovao u najprestižnijim muzičkim školama Londona.

Blackbird – The Beatles uveo je neke novine u Karadaglićevu karijeru. Na njemu, navodno prvi put, sebi dozvoljava barem manje improvizacije. To je samo jedan od elemenata koji omogućava da ovaj album ne bude još jedan koji će se kod puštati samo tokom tako čestih dana žalosti. Ovo je album koji na sasvim novi način čita toliko puta već obrađivane pesme poput Come Together i Eleanor Rigby. Yesterday je navodno prva pop pesma sa kojom se uhvatio u koštac. Narativ je elegičniji i tanan, pažljivo promišljen. Tako je izbegnuto da zvuči kao muzika za liftove, čemu teži većina sličnih projekata.

Noseći singl je Let It Be na kojem gostuje Gregory Porter. Još jednom bih vam skrenuo pažnju na ovog gospodina koji je prošlog leta bio headliner beogradskog festivala Musicology. Jedan od najpopularnijih jazz vokalista današnjice ispričao je više svojih priča kroz tek nekoliko stihova koje završavamo naslovnom frazom. Moglo je Porteru da se traži da riče, kao što su to uradili Disclosure nedavno, ali se išlo manje hvalisavim putem. Uopšte, ceo album mogao je da ode u Karadaglićevo dodvoravanje potencijalnoj publici. Nije se išlo na brzinu prstiju već na zrelost koja je potrebna da se razumeju The Beatles. Nihova ukupna veličina, važnost, pa i svaka pesma posebno.

Na Michelle gostuje čelista Steven Isserlis, ali je posebna važna pesma kojom se album završava. Reč je o Lucy In the Sky With Diamonds koju je John inicijalno napisao svom sinu Julianu. Na Karadaglićevoj verziji sitar svira Anoushka, ćerka pokojnog Ravija Shankara. Ravi je svojom muzikom, ali i životnom filozofijom imao veliki uticaj pre svega na Harrisona, ali i ostale Bitlse.

Svojevrsni životni krug je iscrtan i njime ovaj album zaokružen.

Blackbird, album Miloša Karadaglića, sa moje strane ostao bi neprimećen da na njemu nije Tori Amos. To je valjda i u redu, gostovanja delom tome služe.

Tori Amos ume da radi kavere kako niko ne ume. Njena bi i Makarena zvučala kao pomirljivi oproštaj kada bi to poželela. Moja fascinacija ovom pijanistkinjom, aranžeristkinjom i vokalistkinjom, počela je nakon što sam čuo njenu verziju pesme koju je originalno izvodio Eminem. Da, Eminem. Pevala je na svom albumu i Nirvanu, Depeche Mode, Toma Waitsa, ali i Happines Is a Warm Gun. Siguran sam da nije bilo teško ubediti je da se pridruži Blackbird projektu. Odabrana je pesma She’s Leaving Home. Bolje nije moglo. Tori je najbolja sa velikim pesmama velikih artista, ali ne i najvećim. Voli kada priča ima svoj početak kraja i kada kraj nismo sigurni da je srećan. Kada bi vam pevala azbuku i krenula od slova A, postoji šansa da biste zaboravili šta je na samom kraju i sa nestrpljenjeg ga iščekivali. She’s Leaving Home savršena je prilika za Amos i Karadaglića da se isprepliću i ispričaju nešto sasvim novo. Odlazak u pesmi ovoga puta nije tako jasan. Slojevima dobili smo dimezije u kojima Ona odlazi od kuće, možda odlučnija, iako manje jasnih motiva nego u originalnoj verziji.

Klasični kritičari su oduševljeni Karadaglićem sviranjem Bitlsa koliko i kada svira Ravela, a album Blackbird doneo mu je novu publiku. To ga po svačijim standardima čini uspešnim. Nadam se da će zavredeti i vašu, ne samo moju neočekivanu pažnju.

Share:

Postavi komentar