Please Mind The Gap. Next station is (no)FOMO

Kolumna petkom by Vojkan Bećir SCRATCH THAT Alek Bošković

Sedim na Oksford skveru, jedem neki junk food. Košta koliko honorar koji Vojkanu plaćaju za neke tekstove. Dok brišem poruke od banke kako ne bih znao koliko sam para zapravo potrošio, dolazim na ideju da napišem #kolumnapetkom umesto njega. Naravno, sa Carrie Bradshaw/Joshua Topolsky, naizgled dušbeg naratorskim stavom koji ima u svakoj priči <3

 

Bio sam ovde i pre. Bio na Oxford Circusu, iako sam sada prvi put u Londonu. Pucaju me fleševi na mesta na kojima nisam ranije bio. Šetam i stalno mi iskaču komadi ovog grada iz UK (pop) kulture na kojoj sam odrastao. U ovom gradu nisam bio, ali sam ga slušao, čitao i gledao. Tu je most iz Black Mirrora, zatvorena Tube stanica o kojoj su pričali juče na BBC-u, ovde su se Doctor i Rose rastali na kraju druge sezone posle napada sajbermena. Grimmy sa radija kaže da je 10 sati, na mom satu i piše da je 10 sati.

 

Znam da Šerlok živi u ovoj ulici, ali gde je 22b? Želim da nađem, mrzi me da tražim, moram nešto drugo da vidim. jer. FOMO. fomo fomo.

 

Ovde se sve stalno dešava, pre nego što se desi. Ako ne pratiš dovoljno pažljivo, propustićeš. Možda nikada nećeš ni znati šta si propustio. FOMO. Šta li si sve propustio? FOMO. Ovo je lepo, iza ćoška je možda lepše. FOMO. Može da bude pored tebe, čak ispred tebe, a ne skapiraš uopšte. Ako ne pratiš dovoljno pažljivo. Tempo je nenormalan. Kao u Sremskoj ponedeljkom ujutru, puta milion. Pa puta milion.

Ne želim vam nikada da imate puno stvari u rukama na Victoria Stationu oko 6 popodne. Ni najgorem neprijatelju ne želim da je u 6 u City-u. Treba biti u Shoreditchu. Tamo sam se zaljubio 70 puta u roku od dva sata. Iskreno zaljubio. Najiskrenije u prodavnici dizajnerskih print majica WeAdmire.

 

Dok sam u metrou još bolje kapiram tekstove Jessie Ware. I dalje ne shvatam zašto je Tracey Torn toliko underrated. Na Vojkanovoj Digster by POPactually listi je sigurno njena poslednja sa Johnom Grantom. Poslušajte je ponovo pa mi objasnite kako je moguće.

Kad smo kod toga, ne stižem na Grantov koncert jer nema slobodnog ubera. Zapravo je u ovom trenutku UMOR jači nego FOMO.

 

Bio sam na koncertu Garbidža.

Zasluženo rasprodata koncertna turneja 20 Years Queer.

Garbage, jebote. Kakav bend! Slave ljudi dvaes godina od izlaska prvog albuma.

20 years of being queer! Sećam se kada mi je tonac sa kevinog radija prvi put pustio Cherry Lips. Imao sam deset godina i instant zavoleo pesmu i njihov zvuk uopšte.

Slušao sam Garbage uživo. U Brixton Academy.

 

I tu sam bio ranije. Bio sam tamo, dok sam gledao snimke koncerata na Youtube-u, romantične filmove i potresne dokumentarce. Ali, nije isto kada si tamo i čekaš da uzmeš svoje piće. Nije isto. Što se samog koncerta tiče, bilo je kao da me je Shirley Manson pozvala na svoju gajbu, pa došli i ostali iz benda i kao, Aj ti ispričamo svoju priču. Ništa filter, samo istina. They sound magnificent, darlin’.

 

Video sam se sa prijateljicom koja živi u Londonu, što je ispostavilo se, najgluplji razlog za ne videti se pet godina. Pola decenije. Da ne bih kasnio na to viđanje sa Erin, trčao sam za metroom. Tokom trka, puklo me je da znam tačno gde mi je stanica i na kojoj platformi staje. Ono što nisam znao je ono što se stalno trudim da zapamtim, gde mi je Oyster card. Ono što takođe nisam znao je da moje nove plave okfordice toliko žuljaju. Kožne su, razgaziće se. Hoping for the best!

U slušalicama “This ain’t me show, keep it on the low. Where’s your Superego?”

Osećam se kao da živim ovde.

Srećan sam, a to možda ima veze i sa činjenicom da sam nedostupan i bar na kratko bez opcije da primim mejl i nerviram se. Preko Disclosure beata čujem:

Next station is Pimlico.

 

Sa Erin sam jeo u Jamie Oliver restoranu, a sutradan išao na Jamie Woon koncert. Od dva Džejmija, jedan mi je ipak draži.

Jamie Woon nastup zahteva korišćenje reči “svirka”. Dalje, to bismo mogli da nazovemo jazz jam session-om, a to je svakako nešto što mu dobro stoji.

Njegov vokal je isti kao na snimku. Da se povremeno nije igrao sa tonalitetom i menjao aranžmane pesama, neko bi pomislio da je pustio disk. Nerealno. Svirao je magični novi album Making Time i tek nekoliko pesama sa prethodnog. Nije svirao Street. To mi je okej, jer bilo bi mi previše.

Porastao je tokom pet godina, između dva albuma. Da je sjajan muzičar, mislim da će tek pokazati.

On a personal note, Jamie je baš bitan. Mislim da mi je znanje o njemu u pravom trenutku, presudilo da dobijem posao u kompaniji u kojoj sam. Mirrorwriting je i jedno od prvih izdanja za koje sam radio PR za UMG.

Zbog te iste kompanije i onoga što radim za nju danas, bio sam na ličnom Džejmijevom spisku za ulaz.

 

Pun krug.

Pun krug.

 

Alek

 

Share:

Postavi komentar