Roxette i Resonate

U toku je Resonate festival. Juče se beogradska scena ofirala. Tačno se zna kome je tiha patnja Jami u Velikoj Skadarliji. Podeliše se ljudi sinoć, svađaju se ljudi danas. Bravo, Resonate!

Izašao je novi Roxette singl. Nisam siguran zašto me je toliko porazilo to koliko loše zvuče. Nije da sam očekivao da bude dobar. Kliknuo sam na vest samo zato da bih video da li je vredno prosleđivanja. Nemojmo da se vadimo time kako su “ostali dosledni svom zvuku”. Kad mi se sluša Roxette (khm, nikad), pustim Best of. Ako kaseta još uvek radi. Polako prestajem da verujem da neko namerno želi da izbaci novu pesmu koja će zvučati kao B strana singla od pre trideset godina. Jer ne želim da verujem da postoje ljudi koji bi to slušali.

 

Roxette, da uputim mlađe, jedan je od najvećih bendova sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Švedski duo oformljen od tada već proslavljenih muzičara. Reč je o vlasnicima hitova kao što su “Listen To Your Heart”, “The Look”, “Joyride”, “It Must Have Been Love”, “Sleeping In My Car”… Sve su to hitovi koje su slušale naše mame, bogami i nečije bake. To su favoriti muzičkih urednika radio stanica, pesme koje definišu ne samo dekade i muzičke žanrove, već i dalje oblikovanje muzičke i popkulturne svesti. Oni su voljeni, ali i podrazumevani. Retko ćete ih naći na spisku uvažavanih bendova, iako su na svim VH1 listama najboljih pesama različitih kategorija. Reč je o bendu koji je trendove negovao više nego kreirao. Tako je bar kada je reč o muzici. Što se mode tiče, uticali su toliko da su se ljudi šišali “na Roxette”.

 

Kao neko ko dobije anksiozni napad ako ne presluša dvanest novih bendova dnevno, nikada nisam razumeo pripadanje žanru i imanje omiljenog benda. Postojali su bendovi koji su me oblikovali u fazama odrastanja, pa sam im privrženiji. Ali, monogamija te vrste mi odzvanja “Mama, rekao sam ti da mi ne peglaš Metalica majicu”. Možda sam samo ljubomoran, jer ne samo da mi se menja muzički ukus kroz godine, već i telo. Skoro sve majice koje sam kupio na koncertima, omalele su mi.

 

Od ljudi koji imaju spreman odgovor na pitanje “Šta slušaš?”, jedino su mi gori oni koji to pitanje postavljaju.

 

 

U toku je Resonate festival. Juče se beogradska scena ofirala. Tačno se zna kome je tiha patnja Jami u Velikoj Skadarliji. Podeliše se ljudi sinoć, svađaju se ljudi danas. Bravo, Resonate!

 

Bravo, gospodine Miller! Može li on da mi bude omiljeni bend? Jer pod onim što je radio, potpada toliko toga. Godine 1978. oformio je Mute Records. To je etiketa koja je odnegovala Depeche Mode, Yeasayer, Eraser, Goldfrapp, Mobyja, Yazoo…

Stade šezdesetpetogodišnjak pred odlazeću publiku, i u dva šamara, rastera one koji su ionako narukvicu stavili na ruku kako bi dobili još koje srce na Instagramu. Verovatno jedan od najpažljivijih setova koje sam ikada slušao. Sigurno jedan od najbrižljivijih. Nikada nisam video da je neko toliko okrenut publici. Taman kada pomisliš da nas gubi, vrati nas refrenom “Ghetto Kravitz”.

 

Pustio sam sad još jednom taj novi Roxette singl. Zove se “It Just Happens”. Možda sam bio prestrog. Zvuči kao saradnja sa razvodnjenim Hurts. I dalje mislim da nikome nije potreban. To samo znači da ne (znam da) poznajem nekoga ko bi to slušao. Kažu da “svaka roba nađe svog kupca”. Svestan sam da se nisu svi radovali Milleru sinoć. Nekome je legao drugi titan, Gordan Paunović. Znam ljude koji misle da su Ninos Du Brasil najbolji buking ovogodišnjeg Rezonejta.

Čuo sam da je Šećer bio krcat sinoć, a da su Dvaeščetreščetri zatvorili ranije. Tu oko Magacin Depo-a, treštao je EDM. Jami se popela na neki sto.

 

Probaću danas da manje zasladim kafu i budem manje gorak. Dokle god postoji izbor.

 

Share:

Postavi komentar